Koeficijenti pokrića (Coverage Ratios) su grupa finansijskih pokazatelja koji se koriste za procenu sposobnosti kompanije da izmiruje svoje finansijske obaveze. Oni pokazuju u kojoj meri prihodi, operativna dobit, novčani tok ili imovina kompanije mogu da pokriju različite vrste obaveza prema poveriocima i drugim finansijskim partnerima.
Koeficijenti pokrića imaju posebno važnu ulogu u analizi solventnosti, kreditnog rizika i finansijske stabilnosti kompanije. Banke i drugi zajmodavci koriste ih prilikom procene kreditne sposobnosti potencijalnog zajmoprimca, dok ih investitori i finansijski analitičari koriste za procenu nivoa finansijskog rizika.
Najčešće korišćeni koeficijenti pokrića uključuju koeficijent pokrića kamata (Interest Coverage Ratio), koeficijent pokrića servisiranja duga (Debt Service Coverage Ratio – DSCR), koeficijent gotovinskog pokrića (Cash Coverage Ratio), koeficijent pokrića imovine (Asset Coverage Ratio) i koeficijent pokrića fiksnih troškova (Fixed-Charge Coverage Ratio).
Šta su koeficijenti pokrića?
Koeficijenti pokrića (Coverage Ratios) predstavljaju finansijske pokazatelje kojima se meri sposobnost kompanije da iz raspoloživih finansijskih resursa pokrije određene obaveze.
Za razliku od pojedinačnih pokazatelja profitabilnosti, koji mere koliko uspešno kompanija ostvaruje dobit, koeficijenti pokrića odgovaraju na drugačije pitanje: da li kompanija ima dovoljno prihoda, gotovine ili imovine da ispuni svoje finansijske obaveze?
Na primer, kompanija može ostvarivati računovodstvenu dobit, ali istovremeno imati problem sa gotovinom potrebnom za plaćanje kamata ili otplatu duga. Zbog toga koeficijenti pokrića mogu pružiti dodatne informacije koje se ne vide samo iz bilansa uspeha.
Uopšteno, viši koeficijent pokrića ukazuje na veću finansijsku rezervu za izmirenje posmatrane obaveze, dok niži koeficijent može ukazivati na veću izloženost finansijskom riziku.
Međutim, ne postoji jedna univerzalna vrednost koja bi za sve kompanije predstavljala „dobar“ ili „loš“ rezultat. Tumačenje zavisi od industrije, poslovnog modela, stabilnosti prihoda, strukture duga, kamatnih stopa i metodologije obračuna konkretnog pokazatelja.
Zašto su koeficijenti pokrića važni?
Koeficijenti pokrića pomažu različitim korisnicima finansijskih izveštaja da procene koliko je kompanija sposobna da održava svoje finansijske obaveze.
Poveriocima ovi pokazatelji pomažu da procene verovatnoću urednog servisiranja duga.
Bankama i drugim zajmodavcima mogu biti deo kreditne analize i kriterijuma na osnovu kojih se određuju uslovi finansiranja.
Investitorima omogućavaju bolji uvid u finansijski rizik kompanije i njenu zavisnost od zaduživanja.
Menadžmentu pomažu u praćenju sposobnosti kompanije da održava postojeći nivo duga i planira novo zaduživanje.
Koeficijenti pokrića posebno su važni kada kompanija ima značajan nivo duga, jer čak i profitabilna kompanija može imati finansijske poteškoće ako njeni prihodi ili novčani tok nisu dovoljni za pravovremeno servisiranje obaveza.
Najčešće korišćeni koeficijenti pokrića
Koeficijent pokrića kamata (Interest Coverage Ratio)
Interest Coverage Ratio (ICR) jedan je od najčešće korišćenih pokazatelja za procenu sposobnosti kompanije da plaća troškove kamata (Interest Expenses) na svoj dug.
Najčešća formula je:
Interest Coverage Ratio = EBIT ÷ Troškovi kamata
gde je EBIT (Earnings Before Interest and Taxes) dobit pre kamata i poreza.
Na primer, ako kompanija ima EBIT od 10 miliona dinara i troškove kamata od 2 miliona dinara, njen ICR iznosi 5. To znači da je operativna dobit pet puta veća od troškova kamata.
Viši ICR uglavnom znači da kompanija ima veću rezervu za plaćanje kamata. Ako se poslovna dobit smanji, kompanija sa višim ICR-om ima veću mogućnost da i dalje servisira svoje kamatne obaveze.
Nasuprot tome, nizak ICR može ukazivati na veću osetljivost kompanije na pad prihoda ili rast kamatnih troškova.
ICR prvenstveno meri pokriće kamata, a ne sposobnost kompanije da otplati celokupan dug. Zbog toga se često posmatra zajedno sa drugim pokazateljima, naročito sa DSCR-om.
Koeficijent pokrića servisiranja duga (Debt Service Coverage Ratio – DSCR)
Debt Service Coverage Ratio (DSCR) meri sposobnost kompanije da iz sredstava raspoloživih za servisiranje duga pokrije ukupne obaveze po osnovu duga, uključujući glavnicu i kamatu.
Za razliku od ICR-a, koji se fokusira prvenstveno na kamate, DSCR obuhvata širu obavezu servisiranja duga.
Pojednostavljeno, DSCR se može prikazati kao:
DSCR = Sredstva raspoloživa za servisiranje duga ÷ Ukupno servisiranje duga
Tačna formula može da se razlikuje u zavisnosti od metodologije koju koristi banka, analitičar ili finansijski model. U nekim slučajevima koriste se operativni novčani tokovi, dok se u drugim koriste posebno definisana sredstva raspoloživa za servisiranje duga.
Na primer, ako kompanija ima 12 miliona dinara raspoloživih sredstava za servisiranje duga, a njene godišnje obaveze po osnovu glavnice i kamata iznose 8 miliona dinara, DSCR iznosi 1,5.
To znači da raspoloživa sredstva predstavljaju 1,5 puta iznos godišnjih obaveza po osnovu duga.
DSCR je naročito važan u kreditnoj analizi jer pokazuje da li poslovanje kompanije generiše dovoljno sredstava za redovno servisiranje postojećeg duga.
Koeficijent gotovinskog pokrića (Cash Coverage Ratio)
Cash Coverage Ratio meri sposobnost kompanije da raspoloživom gotovinom pokrije određene finansijske obaveze, najčešće troškove kamata.
Kod ovog pokazatelja naglasak je na gotovini i novčanom toku, a ne samo na računovodstvenoj dobiti.
Ovo je važno zato što prihod ili dobit ne znače automatski da kompanija raspolaže gotovinom. Preduzeće može prikazati dobit, a da istovremeno ima problem sa likvidnošću zbog potraživanja od kupaca, zaliha ili drugih stavki obrtnog kapitala.
U pojednostavljenom obliku, odnos gotovinskog pokrića može se prikazati kao:
Cash Coverage Ratio = Raspoloživa gotovina za kamate ÷ Troškovi kamata
Metodologija obračuna može se razlikovati između izvora, pa je pri analizi važno proveriti koje se tačno stavke uključuju u brojilac i imenilac.
Ako je koeficijent manji od 1, raspoloživa gotovina nije dovoljna za potpuno pokriće posmatranih kamatnih obaveza. Viši rezultat ukazuje na veću gotovinsku rezervu za njihovo izmirenje.
Koeficijent pokrića imovine (Asset Coverage Ratio)
Asset Coverage Ratio pokazuje u kojoj meri kompanija može da pokrije svoje dugove imovinom koju poseduje.
Za razliku od ICR-a i DSCR-a, koji se fokusiraju na sposobnost kompanije da dug servisira prihodima ili novčanim tokom, Asset Coverage Ratio posmatra imovinsku osnovu kompanije.
Pojednostavljena formula može se prikazati kao:
Asset Coverage Ratio = Imovina raspoloživa za pokriće duga ÷ Ukupan dug
U praksi se izračunavanje može razlikovati jer se često uzimaju u obzir određene kategorije imovine, kao i prioritet različitih vrsta obaveza.
Na primer, kompanija može imati veliku ukupnu imovinu, ali deo te imovine možda nije lako unovčiti ili može biti već opterećen pravima drugih poverilaca.
Zbog toga se kod procene Asset Coverage Ratio ne posmatra samo veličina imovine, već i kvalitet, likvidnost i rang potraživanja poverilaca.
Ovaj pokazatelj je posebno značajan za zajmodavce i druge poverioce jer može ukazati na stepen zaštite koju imovina kompanije pruža u slučaju finansijskih problema ili likvidacije.
Koeficijent pokrića fiksnih troškova (Fixed-Charge Coverage Ratio)
Fixed-Charge Coverage Ratio meri sposobnost kompanije da iz svojih poslovnih prihoda pokrije fiksne finansijske obaveze.
Za razliku od Interest Coverage Ratio, koji se prvenstveno fokusira na kamate, ovaj pokazatelj može obuhvatiti i druge fiksne obaveze, kao što su zakupnine i slični ugovoreni troškovi, u zavisnosti od metodologije obračuna.
Pojednostavljeno, pokazatelj se može predstaviti kao odnos raspoloživih prihoda za pokriće fiksnih troškova prema ukupnim fiksnim obavezama.
Ovaj koeficijent je naročito koristan kod kompanija koje imaju značajne ugovorene fiksne troškove. Što je veći iznos takvih obaveza, to je veća potreba da kompanija ostvaruje dovoljno stabilne prihode za njihovo redovno izmirenje.
Razlika između najvažnijih koeficijenata pokrića
Iako svi koeficijenti pokrića imaju zajednički cilj — procenu sposobnosti kompanije da izmiruje finansijske obaveze — oni ne mere istu stvar.
Interest Coverage Ratio prvenstveno meri sposobnost kompanije da plaća kamate.
DSCR posmatra sposobnost kompanije da servisira ukupne obaveze po osnovu duga, uključujući glavnicu i kamatu.
Cash Coverage Ratio stavlja naglasak na gotovinu i novčana sredstva raspoloživa za pokriće finansijskih obaveza.
Asset Coverage Ratio procenjuje koliko se dug može pokriti imovinom kompanije.
Fixed-Charge Coverage Ratio uzima u obzir kamate i druge fiksne finansijske obaveze, u skladu sa definicijom koja se koristi u konkretnom obračunu.
Zbog toga analitičari obično ne donose zaključke na osnovu samo jednog pokazatelja. Kombinovanje više koeficijenata može pružiti potpuniju sliku finansijske stabilnosti kompanije.
Kako se tumače koeficijenti pokrića?
Tumačenje Coverage Ratios zavisi od toga šta konkretni koeficijent meri.
Kod pokazatelja koji se izražavaju kao odnos, viša vrednost uglavnom znači veću rezervu za pokriće posmatrane obaveze. Na primer, ICR od 4 znači da EBIT četiri puta premašuje troškove kamata.
Kod DSCR-a vrednost iznad 1 znači da sredstva raspoloživa za servisiranje duga premašuju posmatrane obaveze po osnovu duga. Vrednost ispod 1 znači da raspoloživa sredstva nisu dovoljna za potpuno pokriće tih obaveza.
Međutim, samo poređenje sa vrednošću 1 nije dovoljno za kompletnu analizu. Potrebno je posmatrati trend pokazatelja kroz vreme, porediti ga sa sličnim kompanijama i uzeti u obzir specifičnosti industrije.
Na primer, ako ICR kompanije padne sa 6 na 3, kompanija i dalje ima višestruko pokriće kamata, ali je njena rezerva smanjena. Ako se pad nastavi, kreditni rizik može postati značajniji.
Ko koristi koeficijente pokrića?
Koeficijente pokrića koriste različite grupe učesnika na finansijskom tržištu.
Banke i zajmodavci koriste ih za procenu kreditne sposobnosti i rizika povezanog sa odobravanjem kredita.
Investitori ih koriste za analizu finansijskog rizika i održivosti zaduženosti kompanije.
Finansijski analitičari koriste ih za poređenje kompanija, analizu trendova i procenu strukture finansiranja.
Menadžment kompanije može ih koristiti za praćenje sposobnosti preduzeća da servisira postojeći dug i za procenu prostora za novo zaduživanje.
Koeficijenti pokrića i solventnost
Koeficijenti pokrića povezani su sa solventnošću, ali ih ne treba poistovećivati sa solventnošću.
Solventnost predstavlja širi koncept koji se odnosi na sposobnost kompanije da dugoročno ispunjava svoje obaveze. Koeficijenti pokrića predstavljaju pojedinačne alate koji pomažu u proceni različitih aspekata te sposobnosti.
Na primer, kompanija može imati zadovoljavajući ICR, ali slab DSCR ako ima velike obaveze po osnovu otplate glavnice. Isto tako, kompanija može imati značajnu imovinu, ali relativno slab novčani tok.
Zbog toga je za potpunu procenu finansijskog položaja potrebno kombinovati koeficijente pokrića sa pokazateljima likvidnosti, profitabilnosti, zaduženosti i novčanog toka.
Koeficijenti pokrića u finansijskoj analizi
Coverage Ratios predstavljaju važan deo finansijske analize jer povezuju rezultate poslovanja kompanije sa njenim finansijskim obavezama.
Njihova glavna prednost je u tome što omogućavaju da se ne posmatra samo koliko kompanija zarađuje, već i koliko su njeni prihodi, gotovina i imovina dovoljni za servisiranje finansijskih obaveza.
Najbolji pristup je analizirati više pokazatelja zajedno, pratiti njihov razvoj kroz nekoliko perioda i upoređivati rezultate sa kompanijama iz iste industrije. Na taj način Coverage Ratios mogu pružiti korisnu osnovu za procenu finansijske stabilnosti, kreditnog rizika i sposobnosti kompanije da održava svoje obaveze.
Coverage Ratios u Srbiji
U Srbiji se koeficijenti pokrića (Coverage Ratios) koriste za procenu finansijske stabilnosti preduzeća i njegove sposobnosti da redovno izmiruje obaveze prema bankama, dobavljačima i drugim poveriocima. Ovi pokazatelji mogu biti važni prilikom odobravanja kredita, procene kreditne sposobnosti, pregovora o uslovima finansiranja i donošenja investicionih odluka.
Banke i drugi kreditori, u zavisnosti od vrste finansiranja i svojih internih kriterijuma, mogu analizirati pokazatelje kao što su koeficijent pokrića kamata (Interest Coverage Ratio – ICR) i koeficijent pokrića servisiranja duga (Debt Service Coverage Ratio – DSCR). ICR pokazuje koliko poslovna dobit pokriva rashode kamata, dok DSCR procenjuje da li preduzeće ostvaruje dovoljno raspoloživog novčanog toka za izmirenje dospelih obaveza po osnovu glavnice i kamata. Ne postoji jedan univerzalni prag koji važi za sva preduzeća, jer prihvatljive vrednosti zavise od delatnosti, stabilnosti prihoda, zaduženosti i uslova kreditiranja.
Za analizu preduzeća u Srbiji mogu se koristiti javno objavljeni finansijski izveštaji dostupni preko Agencije za privredne registre (APR). APR takođe nudi BON izveštaje i druge podatke o bonitetu, uključujući specijalizovane izveštaje za procenu kreditne sposobnosti dužnika. <Link url=”https://www.apr.gov.rs/registri/finansijski-izvestaji/javno-objavljeni-finansijski-izvestaji-i-ostale-pretrage.2091.html” title=”Javno objavljeni finansijski izveštaji APR-a”/> i <Link url=”https://www.apr.gov.rs/registri/finansijski-izvestaji/apr-bonitet/bon-izvestaji.2135.html” title=”APR BON izveštaji”/> mogu biti korisni izvori za proveru finansijskog položaja konkretnog preduzeća.
Koeficijente pokrića ne treba posmatrati izolovano. U proceni finansijske sposobnosti preduzeća u Srbiji potrebno ih je uporediti sa pokazateljima likvidnosti i zaduženosti, kretanjem novčanih tokova, rokovima naplate potraživanja i plaćanja obaveza, kao i rezultatima iz prethodnih godina. Preduzeće može iskazivati dobit, a istovremeno imati poteškoće u izmirivanju obaveza ako nema dovoljno raspoloživog novca u trenutku njihovog dospeća.